Kojim putem krenuti, a da ne zalutaš?

Kojim putem krenuti, a da ne zalutaš? Celog života sebi postavljamo to pitanje. Kad upisujemo srednju školu, kad upisujemo fakultet, kad se duboko razmišljamo da li prihvatiti poslovnu ponudu koju smo dobili ili je ne prihvatiti. Kojim putem? Možemo razmiljšati danima i danaima, tražiti savete od najboljih psihologa, raditi psihološke testove interesovanja, i da se na kraju opet ispostavi da smo loš put odabrali… Lošeg supružnika, a činio nam se tako dobar, čak i njegova porodica, koja je bila tako mila i draga u početku, a kasnije se ispostavi da su ustvari ljudi koji žele da kontrolišu tvoj život po njihovim pravilima. Odabrali smo lošu školu, zbog toga što nas je test sklonosti potpuno prevario, jer su nam jedna interesovanja sa četrnaest godina, a druga sa četrdeset. Tad iza sebe imaš porodicu i decu koju je potrebno izdržavati, školovati, pa ti je potreban bolje plaćeni posao. Sa četrnaest godina dečaci žele da budu heroji, vatrogasci, policajci, vojnici, a kasnije shvate da to ipak nije onako kako su zamišljali, i da rade naporan nedovoljno plaćen posao. Pa da bi izdražavali porodicu, moraju da rade dodatne posove. I onda sav naš san iz detinjstva pada u vodu.

Takodje, šta da posle dvadeset godina provedenim sa jednim partnerom i njegovom porodicom, usput, radimo, jer iako kontrolišu tvoj život po njihovim pravilima, nemaš izlaza. Dobar deo svog života i svoje zarade si uložio u tih dvadeset godina. A o stresovima da ne govorim. I kad pogledaš iza sebe ne vidiš ništa

Postoji samo jedan put, a to je put sadašnjosti. Prošlost je iza nas i tu nemamo šta da tražimo, samo naučene lekcije iz života, bilo one dobre ili loše, dobro ih zapamtite. Verujte, trebaće vam kat-tad u životu. Budućnost je već veliko znak pitanja jer ako želimo neki put i idemo prema njemu svim mogućim naporom i sredstvima, verujte, kat tad, ćete zalutati. Jer ukoliko se posvetiš karijeri, ne možeš da budeš i majka koja će vaspitavati svoju decu, već će ih vaspitavati dadilje. Eto jednog promašaja… I onda, kad ga uveče vidiš kako spava, a nije te čak ni poljubio za laku noć, shvatiš da si dobar deo života promašila.

Taj deo lepo opisuje Luis Kerol u svojoj knjizi „Alisa u zemlji čuda“

– „Možete li mi reći, molim vas, kojim putem da krenem odavde?“ -„To dobrim delom zavisi od toga gde želite stići“, reče Mačka. „Nije me briga gde ću stići“, reče Alisa. „Onda nije bitno kojim putem ideš“, reče Mačka. – Luis Kerol „Alisa u zemlji čuda“.

Sedim kod prijatelja u goste i gledam njigovog sedmogodišnjeg sina kako se igra starim lapo topom. On je jednom rukom, zbog toga što je drugu slomio, i u gipsu je, rasturio ceo lap top i sam ga sastavio. Mislim da je jasno šta će biti kad poraste. Srce malo se mučilo jednom rukom, pomažući se pomalo sa drugom rukom i nogama, ali je uspeo. Uh, kakva je to radost bila. Kad naučimo osetiti tu radost srcem i dušom, kao deca, kad u nečemu uspeju, onda ćemo zaista biti srećni.

Zato ne razmišljajte daleko u budućnost kojim putem ćete ići, jer svakako, može se desiti i da zalutate. Dešava se da se poremete planovi za sutra, a da i ne govorim za planovima koji će biti realizovani tek za nekoliko godina. Zato, uživajte u sadašnjosti, i onome što trenutno želite, imate, a budućnost će ionako doći sama po sebi.

Značaj psihijatra i psihologa u savremenom društvu

Većina bolesti u današnjem društvu  potiče iz nepravilnog načina života – manjak fizičke aktivnosti, nepravilna ishrana zbog velikog broja obaveza ono kao “gricnuću nešto iz pekare”, koje je uzgred puno aditiva, pa se osećamo izduvano i neskoncentrisano zbog raznig tegoba izazvanih nepravilnom ishranom. I kao poslednje, ali ne i najmanje važno, voditi računa o svom mentalnom I duhovnom zdravlju.  Da bi čovek vodio računa o svom zdravlju koje bi, naravno,  trebalo da mu bude na prvom mestu, kako treba, veoma je bitno psihičko i mentalno zdravlje čoveka.

Psihijatri, psiholozima i psihoterapeutima, koji imaju veoma važnu ulogu u našim životima. Što bi rekli – na zapadu čak i psihijatar ima svog psihijatra….

Narod, koji još uvek smatra da je mentalna I psihička bolest sramota, i sam je stasao za psihijatra. Većina njih pije lekove bez nadzora lekara, što je veoma opasno za zdravlje, piju neke prirodne meleme sastavljenje od ko zna kojih biljaka, ili kriju svoju bolest dok ne dođe trenutak da puknu psihički. Zato narode manite se raznih tinktura, baba koje baju i ostalih gluposti koje vam samo oduzimaju vreme i nadu da će vam biti bolje, već se obratite stručnim licima koji će za veoma kratko vreme uspostaviti vašu dijagnozu I dobiti prave lekove koji su vam zaista potrebni. Bolje će vam biti samo ako posetite psihijatra ili psihologa. Šta mislite, kako su oni logoraši preživeli strahote logora? Psihičko stanje čoveka određuje njegovu sudbinu.

Moj omiljeni pisac, što se tiče mentalnog, psihičkog i duhovnog zdravlja je Dr Valerija Sinjeljnjikova, ruskog doktora, psihijatra i pisca desetak knjiga koje se odnose na duhovno i mentalno zdravlje čoveka, zašto se čovek razboli i kako se izlečiti. 

 „Gdje idu misli – tamo ide i energija. Gde ide energija – tamo ide krv. A krv je materijalno otelotvorenje duše…“  Razmislite o tome…

On u svojim knjigama objašnjava kako se možemo, sami, sopstvenom psihom razboleti, ali isto tako i ozdraviti. Brdo citata iz njegovih knjiga koje sam sakupljala godinama navode na duboko razmišljanje i pokreću te da ih, ne samo čitaš i zapisuješ, već i da polako kreneš u njegovu primenu. Lakim jezikom pisane, koji svako može da shvati i primeni u svom životu. Čitajući njegove knjige, osetila sam ne samo duhovni pokret, već i želju da primenim savete iz njegove knjige, jer su pretežno pisane u primerima iz njegove prakse i kako da ih mi sami na sebi upotrebimo. Posebno me je oduševila njegova knjiga “Zavoli svoju bolest”, u kojoj objašnjava zašto je došlo do bolesti i kako se primenom njeogvih metoda, izlečiti.  

Sakupljani citati iz njegovih knjiga:

  • Svaki čovek sam stvara sebi bolest.
  • Živimo u harmoničnom, pravednom i čistom svetu u kome se svakome daje po njegovim mislima. – Po veri vašoj neka vam bude – ovo su reči iz Biblije. Što bi značilo : u šta veruete, to i dobijate.
  • Ja duboko veruem u to, da je moguće promieniti sudbinu čoveka u tom, i samo tom slučaju ako čovjek postane gospodar svoje sudbine. A za to mora pre svega preuzeti odgovornost za svoje misli.
  • Važno je naučiti ne samo davati, već i primati darove. Svet oko nas je usmeren na nas, na naše misli i želje. Svakog trenutka pokušava da nam pomogne. Ali mi ne primećujemo tu pomoć, ili je odbijamo.
  • Naš svet j odraz naših sopstvenih misli; sve što imamo u svom životu, mi stvaramo sami.

Pazite šta vas jede… Part 3

Lep, sunčan dan… Sve je u redu… Kaobajagi… Nina u sebi čuva svih onih prethodnih dvadeset godina života straha, o kome nikome nije govorila. Sem Bogu… I hiljade suza, koja je noćima i danima isplakala, nekako su dečiji smehovi i uspesi u školi, sasušile na njemom ispijenom, bledom licu. Utehu je tražila jedino u deci… Sve do trenutka, dok nije završila na psihijatriji. Pokušavajući da svojim ćutanjem, što zbog straha jer je sama, što da zadovolji sve iz okoline. Sad kad su joj deca porasla, strah je prošao, ali kasno, antidepresivi, lekovi za smirenje, održavaju je u životu… Ali i dalje se ne da. Trudi se zbog sebe, zbog dece, i zbog dana kada će napustiti stari život i krenuti u novi.

O Nininom životu sam mogla da napišem ceo roman, ali ukratko pouka ženama, posebno mladim devojkama – RAZMISLITE O OVOME. Da li ćete izgubiti dvadeset najlepših godina u strahu i suzama ili ćete potražiti pomoć. Za sve postoji rešenje, kad je učenik spreman, učitelj će se sam pojaviti. Priču sam prenela kako bih pokušala da ohrabrim mlade žene sa malom decom. Ništa nije sramota, i nikad neće da promene ponašanje prema Vama. Nina je imala „sreće“ pa su je ostavili na miru, tek kad je završila na psihijatriji. NE DOZVOLITE DA SE I VAMA TO DESI, SAMO HRABRO… Danas je Zakon o porodičnom nasilju daleko pogodniji nego što je ranije bio. Ako Nina nije mogla, iskoristite Vi to, ukoliko se nalazite u sličnoj situaciji. I psihičko nasilje se smatra vrstom nasilja. Ne gubite nadu, nikad nije kasno da budete srećni.

Pazite šta vas jede…

Nastavak priče…

I tako je Nina, od jedne lepe, vesele, dobroćudne devojke postala nervozna, preopterećena majka dvoje dece, jedne godine ramaka između dva porođaja, sama, neiskusna, izgubljena u svetu u kom nije ni sanjala da će završiti. Neispavana, oslabela, ubledela, borila se nekako sama sa svime što je snalazilo na tom putu. Razumevanja od bilo koga, nikad nije imala. To se smatralo da majka i žena mora tako, da žena mora biti podređena mužu i ostalim članovima porodice, jer je zaboga došla u njihovu kuću, koja samo što se ne sruši, jer je gradio pokojni deda. Sav novac koji je njen muž zaradio, pa čak i više puta njenu platu, uzimala je svekrva, da bi sredili kuću… A Ninina plata je morala da se zna gde se troši. Muž je solido zarađivao, i sa tim parama su mogli sami sebi da naprave šta god, za život. Ali ne, kako kažu mama i tata.

Ali to nije najgre što joj se desilo, jer su ostali članovi porodice (muž, svekrva, svekar), samo zvocali, kako ovde ima prašine, zašto su kocke razbacane (pa zaboga, deca se igraju). Pa nije dovoljno dobra žena, ovo je prljavo, ovo nije očišćeno, a ona juri po kući, posle posla i uzimanja dece iz vrtića, samo da bi sredila kuću, napravila ručak…. A deca, ko deca, traže da izađu napolje, da im mama posveti pažnju… Nikad sebi to nije oprostila, što je ispred dece stavljala svekrvine zahteve… A nikad i neće…

I tako je Nina, umesto da procveta, kao majka, dvoje zdrave dece, da posveti pažnju njihovom odrastanju, postala senka od žene… Sa decom od vrtića do škole, radila je uveče, klonula, nervozna, psihički i fizički uništena… Posle posla, čišćenje kuće (a prozori nikad nisu bili lepo obrisani) i spremanje ručka (koji nikad nije bio dobar). Posle usisavanja, svekrvina metla je morala da radi, jer, zaboga, paučina nije lepo sakupljena. Pa ona snajka u komšiluku mnogo vredna, kuća joj čista, ručak ukusan, pa to je čudo jedno. Uhh, kako je samo to Ninu pogađalo, pravo u srce… A ne vide da svi ostali članovi porodice, ulažu svoj trud, kako bih što više zaštitili snajku i decu.

Nastaviće se…

Veoma je bitno šta vi jedete, ali je još bitnije šta jede vas….

Sam naslov govori o njegovoj suštini , tako da ću vam, iz iskustva i ugla gledanja jedne mlade osobe, ali kroz više tekstova, dočarati da bukvalno shvatite naslov. Da ne gubite vreme već da počnete da ga primenjujete… Odmah!

Priča počinje pre jedno dvadeset tri godine. Nina je bila mlada, vesela, dobroćudna devojka, maturant srednje škole. O, kako se samo veselila jer je ostalo još samo jedno polugođe srednje škole i posle ide faks. San svakog maturanta, jedva čeka odlazak u neki drugi grad, da upoznaje nove ljude, nova mesta, da krene samostalna jednim novim životnim putem…. Hiljadu želja, hiljadu planova, ćućorenje sa drugaricama oko toga koja će uzeti koju sobu u novom stanu, maštanja, smejanja, uživanja pri samoj pomisli da će uskoro biti student. Međutim, sva ta maštanja i želje, prekinuo je rat devedeset devete godine.

Nina je, kao adolescent, sa svojih osamnaest godina, prošla ono najgore… rat 1999. i gubitak brata. Totalni krah, psihički, fizički, duhovni… Gledala je neutešnu majku kako plače i kuka za sinom, svakog dana… I oca koji počinje da pije… A ona je nemoćna da bilo šta uradi po tom pitanju. Ne postoje reči kojima bih objasnila njeno stanje… I tako skrhana, mlada, neiskusna, sa dvadeset dve godine, rešila je da se uda, tražeći utehu u nečemu, u nekoga, misleći da će joj biti bolje. O, kako je Nina u velikoj zabludi bila… Očekujući ovakvu uzajamnu ljubav, pažnju, nežnost, osećajnost, poštovanje… San svake devojke koja se udaje… Međutim, za uzvrat je dobila nešto sasvim suprotno, tako da se našla u klopci svojih osećanja i svojih mogućnosti. Niti napred ima s kim, a i nazad nema kome….

Nastaviće se….

Psihologija

Ukoliko želimo zdravo telo, prvenstveno treba obratiti pažnju na zdrav duh. Telo i duh su u koleraciji jedno sa drugim. Ukoliko smo mentalno, duhovno i psihološki oslabljeni, ne možemo imati ni zdravo telo. Jedna izreka kaže: „Za zdrav život nije bitno šta jedeš, već šta tebe jede“. Po mom iskustvu, veoma je bitno i jedno i drugo. Ako je ishrana nepravilna, jačina tela slabi, pa se osećaš iscrpljeno, umorno, pospano, pa u tom slučaju slabi i psihološka otpornost organizma na spoljašnje stresogene faktore, tipa svakodnevnih obaveza, koje kad se ne odrade zbog iscrpljenosti organizma, dovode do dodatnog stresa, koji opet vodi novoj iscrpljenosti. Tako se nađemo u začaranom krugu, na relaciji psihološki stres-fizički stres organizma. Što definitivno, vremenom oštećuje naše, kako fizičko tako i psihičko zdravlje.

Obaveze, ponekad brige, su sastavni deo svačijeg života, ne samo vešeg. Potrebno je samo naučiti kako se uklopiti i nositi sa njima. O tome ću pisati u narednim postovima.

Molim vas, bar pokušajte uraditi nešto dobro za sebe. Na kraju će nagrada za uloženi trud biti od neprocenljive vrednosti.

Copyright: Anastasija