Kojim putem krenuti, a da ne zalutaš?

Kojim putem krenuti, a da ne zalutaš? Celog života sebi postavljamo to pitanje. Kad upisujemo srednju školu, kad upisujemo fakultet, kad se duboko razmišljamo da li prihvatiti poslovnu ponudu koju smo dobili ili je ne prihvatiti. Kojim putem? Možemo razmiljšati danima i danaima, tražiti savete od najboljih psihologa, raditi psihološke testove interesovanja, i da se na kraju opet ispostavi da smo loš put odabrali… Lošeg supružnika, a činio nam se tako dobar, čak i njegova porodica, koja je bila tako mila i draga u početku, a kasnije se ispostavi da su ustvari ljudi koji žele da kontrolišu tvoj život po njihovim pravilima. Odabrali smo lošu školu, zbog toga što nas je test sklonosti potpuno prevario, jer su nam jedna interesovanja sa četrnaest godina, a druga sa četrdeset. Tad iza sebe imaš porodicu i decu koju je potrebno izdržavati, školovati, pa ti je potreban bolje plaćeni posao. Sa četrnaest godina dečaci žele da budu heroji, vatrogasci, policajci, vojnici, a kasnije shvate da to ipak nije onako kako su zamišljali, i da rade naporan nedovoljno plaćen posao. Pa da bi izdražavali porodicu, moraju da rade dodatne posove. I onda sav naš san iz detinjstva pada u vodu.

Takodje, šta da posle dvadeset godina provedenim sa jednim partnerom i njegovom porodicom, usput, radimo, jer iako kontrolišu tvoj život po njihovim pravilima, nemaš izlaza. Dobar deo svog života i svoje zarade si uložio u tih dvadeset godina. A o stresovima da ne govorim. I kad pogledaš iza sebe ne vidiš ništa

Postoji samo jedan put, a to je put sadašnjosti. Prošlost je iza nas i tu nemamo šta da tražimo, samo naučene lekcije iz života, bilo one dobre ili loše, dobro ih zapamtite. Verujte, trebaće vam kat-tad u životu. Budućnost je već veliko znak pitanja jer ako želimo neki put i idemo prema njemu svim mogućim naporom i sredstvima, verujte, kat tad, ćete zalutati. Jer ukoliko se posvetiš karijeri, ne možeš da budeš i majka koja će vaspitavati svoju decu, već će ih vaspitavati dadilje. Eto jednog promašaja… I onda, kad ga uveče vidiš kako spava, a nije te čak ni poljubio za laku noć, shvatiš da si dobar deo života promašila.

Taj deo lepo opisuje Luis Kerol u svojoj knjizi „Alisa u zemlji čuda“

– „Možete li mi reći, molim vas, kojim putem da krenem odavde?“ -„To dobrim delom zavisi od toga gde želite stići“, reče Mačka. „Nije me briga gde ću stići“, reče Alisa. „Onda nije bitno kojim putem ideš“, reče Mačka. – Luis Kerol „Alisa u zemlji čuda“.

Sedim kod prijatelja u goste i gledam njigovog sedmogodišnjeg sina kako se igra starim lapo topom. On je jednom rukom, zbog toga što je drugu slomio, i u gipsu je, rasturio ceo lap top i sam ga sastavio. Mislim da je jasno šta će biti kad poraste. Srce malo se mučilo jednom rukom, pomažući se pomalo sa drugom rukom i nogama, ali je uspeo. Uh, kakva je to radost bila. Kad naučimo osetiti tu radost srcem i dušom, kao deca, kad u nečemu uspeju, onda ćemo zaista biti srećni.

Zato ne razmišljajte daleko u budućnost kojim putem ćete ići, jer svakako, može se desiti i da zalutate. Dešava se da se poremete planovi za sutra, a da i ne govorim za planovima koji će biti realizovani tek za nekoliko godina. Zato, uživajte u sadašnjosti, i onome što trenutno želite, imate, a budućnost će ionako doći sama po sebi.

Naše telo – mišići

Uloga mišića u našem organizmu je malo podcenjena. Bez uloge pojedinih mišića, ne bi mogli da napravimo ni jedan pokret, što, složićete se, većini ljudi, psihički veoma teško pada. Zaprepastićete se kada vidite koliko mišića imamo u našem telu, i od čega se sastoji mišićni sistem. Ljudi, pogotovo mladi, needukovani, pokušavaju da preteranim vežbama i hemijskim sredstvima u teretani, prave brda od svojih mišića, pa posle par godina hodaju kao roboti, zbog oštećenja zglobova i kukova. Takođe, u zadnjih par godina odjednom su buknuli nedovoljno edukovani „fitnes treneri“ kako su danas poznati, koji su nekim kursom stekli površno znanje o ljudskom telu u kompletu, a pogotovo o mišićima. Jedini sertifikovani trener bi trebalo biti Diplomirani profesor fizičkog vaspitanja, jer se na fakultetu detaljno izučava anatomija tela. U knjizi „Papilatorni vodič kroz telo“ Dalember izdavača, detaljno je opisan svaki mišić na latinskom jeziku. Omladinci, pogotovo oni čije je telo u fazi razvoja, bi trebalo da razmisle pre nego što krenu sa bilo kojim vežbama, i da naravno vežbaju uz savete stručnog lica.

„Mišićni sistem“

Ime mišića upućuje na njegove specifične odlike. Ime odražava ili oblik mišića (romboidni), položaj (temporalni), pravac pružanja vlakana (spoljašnji kosi), funkciju (aduktor) ili pripoje (korakobrahijalni).

Iz knjige „Papilatorni vodič kroz telo“

Ovo je samo prednja strana tela. Pokušajte da zapamtite nazive bar dva mišića na latinskom jeziku… A tek funkcija i upotreba određenog mišića…. Složićete se, prilično komplikovano za jednog običnog prosečnog čoveka, koji nije kompetentno edukovan. Nadam se da vam je ovaj tekst malo otvorio oči, pogotovo mladim ljudima.

Značaj psihijatra i psihologa u savremenom društvu

Većina bolesti u današnjem društvu  potiče iz nepravilnog načina života – manjak fizičke aktivnosti, nepravilna ishrana zbog velikog broja obaveza ono kao “gricnuću nešto iz pekare”, koje je uzgred puno aditiva, pa se osećamo izduvano i neskoncentrisano zbog raznig tegoba izazvanih nepravilnom ishranom. I kao poslednje, ali ne i najmanje važno, voditi računa o svom mentalnom I duhovnom zdravlju.  Da bi čovek vodio računa o svom zdravlju koje bi, naravno,  trebalo da mu bude na prvom mestu, kako treba, veoma je bitno psihičko i mentalno zdravlje čoveka.

Psihijatri, psiholozima i psihoterapeutima, koji imaju veoma važnu ulogu u našim životima. Što bi rekli – na zapadu čak i psihijatar ima svog psihijatra….

Narod, koji još uvek smatra da je mentalna I psihička bolest sramota, i sam je stasao za psihijatra. Većina njih pije lekove bez nadzora lekara, što je veoma opasno za zdravlje, piju neke prirodne meleme sastavljenje od ko zna kojih biljaka, ili kriju svoju bolest dok ne dođe trenutak da puknu psihički. Zato narode manite se raznih tinktura, baba koje baju i ostalih gluposti koje vam samo oduzimaju vreme i nadu da će vam biti bolje, već se obratite stručnim licima koji će za veoma kratko vreme uspostaviti vašu dijagnozu I dobiti prave lekove koji su vam zaista potrebni. Bolje će vam biti samo ako posetite psihijatra ili psihologa. Šta mislite, kako su oni logoraši preživeli strahote logora? Psihičko stanje čoveka određuje njegovu sudbinu.

Moj omiljeni pisac, što se tiče mentalnog, psihičkog i duhovnog zdravlja je Dr Valerija Sinjeljnjikova, ruskog doktora, psihijatra i pisca desetak knjiga koje se odnose na duhovno i mentalno zdravlje čoveka, zašto se čovek razboli i kako se izlečiti. 

 „Gdje idu misli – tamo ide i energija. Gde ide energija – tamo ide krv. A krv je materijalno otelotvorenje duše…“  Razmislite o tome…

On u svojim knjigama objašnjava kako se možemo, sami, sopstvenom psihom razboleti, ali isto tako i ozdraviti. Brdo citata iz njegovih knjiga koje sam sakupljala godinama navode na duboko razmišljanje i pokreću te da ih, ne samo čitaš i zapisuješ, već i da polako kreneš u njegovu primenu. Lakim jezikom pisane, koji svako može da shvati i primeni u svom životu. Čitajući njegove knjige, osetila sam ne samo duhovni pokret, već i želju da primenim savete iz njegove knjige, jer su pretežno pisane u primerima iz njegove prakse i kako da ih mi sami na sebi upotrebimo. Posebno me je oduševila njegova knjiga “Zavoli svoju bolest”, u kojoj objašnjava zašto je došlo do bolesti i kako se primenom njeogvih metoda, izlečiti.  

Sakupljani citati iz njegovih knjiga:

  • Svaki čovek sam stvara sebi bolest.
  • Živimo u harmoničnom, pravednom i čistom svetu u kome se svakome daje po njegovim mislima. – Po veri vašoj neka vam bude – ovo su reči iz Biblije. Što bi značilo : u šta veruete, to i dobijate.
  • Ja duboko veruem u to, da je moguće promieniti sudbinu čoveka u tom, i samo tom slučaju ako čovjek postane gospodar svoje sudbine. A za to mora pre svega preuzeti odgovornost za svoje misli.
  • Važno je naučiti ne samo davati, već i primati darove. Svet oko nas je usmeren na nas, na naše misli i želje. Svakog trenutka pokušava da nam pomogne. Ali mi ne primećujemo tu pomoć, ili je odbijamo.
  • Naš svet j odraz naših sopstvenih misli; sve što imamo u svom životu, mi stvaramo sami.

Prve srpske dinastije i poreklo Nemanjića

Iz knjige Pregdrag Komatina

Dinastija Nemanjića, koju je utemeljio veliki žutan Stefan Nemanja – Sveti Simeon Mirotočivi i koja je vladla Srpskom zemljom puna dva veka (1166-1371), nesumljivo je bila najznačajnija dinastija u drugoj istoriji srpskog naroda. Njena vladavina se pooklapa sa istorijskim periodom koji nazivamo razvijenim srednjm vekom, koji je i inače predstavlaao doba uspona i dinamičnog razvoja civilizacije srednjevekovne Evrope, pa su već i samim tim mesto i značaj dinastije Nemanjića u srpskoj istoriji bili predodređeni. Stoga se u istorijsjkokj svesti srpskog naroda njegova celokuupna srednjevekovna istorija najččešće poistovećuje upraavo sa vladavinom dinasije Nemanjića, a njihovo zvučno ime posojalo je sinonim za taj period srpske istorije.

Pošto nema mnogo istorijskih zapisa pre Stefana Nemanje, on i njegovi naslednici su sebe nazivali „obnovitelja očeve dedovine“, a ne kao utemeljivače srpske države. Počev od zauzimanja nove domovine na sunčanom evrposkom jugu, u zemlji oplemenjenoj rimskom kulturom i zasutom antičkim nasledjem, u težnji da kao i drugi narodni tog vremena zagospodare „slavom i bogatstvom“ njenih predela i gradova, preko naseljavanja i izgradnje najstarijih institucija političke organizacije, preobaćenje u hrišćansku veru , obeležilo je prednemanjićku veru. Ratovi i sporazumi, pobede i porazi, sve to vreme srpski narod je uspeo da sačuva svoj etnički i politički i idnetitet. Najveća zasluga za to pripada upravo srpskim vladarima.

Preuzeto iz knige Nemanjići- Ljudi svog vremena

Prve srpske dinastije i poreklo Nemanjića – Predrag Komatina

Pazite šta vas jede… Part 3

Lep, sunčan dan… Sve je u redu… Kaobajagi… Nina u sebi čuva svih onih prethodnih dvadeset godina života straha, o kome nikome nije govorila. Sem Bogu… I hiljade suza, koja je noćima i danima isplakala, nekako su dečiji smehovi i uspesi u školi, sasušile na njemom ispijenom, bledom licu. Utehu je tražila jedino u deci… Sve do trenutka, dok nije završila na psihijatriji. Pokušavajući da svojim ćutanjem, što zbog straha jer je sama, što da zadovolji sve iz okoline. Sad kad su joj deca porasla, strah je prošao, ali kasno, antidepresivi, lekovi za smirenje, održavaju je u životu… Ali i dalje se ne da. Trudi se zbog sebe, zbog dece, i zbog dana kada će napustiti stari život i krenuti u novi.

O Nininom životu sam mogla da napišem ceo roman, ali ukratko pouka ženama, posebno mladim devojkama – RAZMISLITE O OVOME. Da li ćete izgubiti dvadeset najlepših godina u strahu i suzama ili ćete potražiti pomoć. Za sve postoji rešenje, kad je učenik spreman, učitelj će se sam pojaviti. Priču sam prenela kako bih pokušala da ohrabrim mlade žene sa malom decom. Ništa nije sramota, i nikad neće da promene ponašanje prema Vama. Nina je imala „sreće“ pa su je ostavili na miru, tek kad je završila na psihijatriji. NE DOZVOLITE DA SE I VAMA TO DESI, SAMO HRABRO… Danas je Zakon o porodičnom nasilju daleko pogodniji nego što je ranije bio. Ako Nina nije mogla, iskoristite Vi to, ukoliko se nalazite u sličnoj situaciji. I psihičko nasilje se smatra vrstom nasilja. Ne gubite nadu, nikad nije kasno da budete srećni.

Pazite šta vas jede…

Nastavak priče…

I tako je Nina, od jedne lepe, vesele, dobroćudne devojke postala nervozna, preopterećena majka dvoje dece, jedne godine ramaka između dva porođaja, sama, neiskusna, izgubljena u svetu u kom nije ni sanjala da će završiti. Neispavana, oslabela, ubledela, borila se nekako sama sa svime što je snalazilo na tom putu. Razumevanja od bilo koga, nikad nije imala. To se smatralo da majka i žena mora tako, da žena mora biti podređena mužu i ostalim članovima porodice, jer je zaboga došla u njihovu kuću, koja samo što se ne sruši, jer je gradio pokojni deda. Sav novac koji je njen muž zaradio, pa čak i više puta njenu platu, uzimala je svekrva, da bi sredili kuću… A Ninina plata je morala da se zna gde se troši. Muž je solido zarađivao, i sa tim parama su mogli sami sebi da naprave šta god, za život. Ali ne, kako kažu mama i tata.

Ali to nije najgre što joj se desilo, jer su ostali članovi porodice (muž, svekrva, svekar), samo zvocali, kako ovde ima prašine, zašto su kocke razbacane (pa zaboga, deca se igraju). Pa nije dovoljno dobra žena, ovo je prljavo, ovo nije očišćeno, a ona juri po kući, posle posla i uzimanja dece iz vrtića, samo da bi sredila kuću, napravila ručak…. A deca, ko deca, traže da izađu napolje, da im mama posveti pažnju… Nikad sebi to nije oprostila, što je ispred dece stavljala svekrvine zahteve… A nikad i neće…

I tako je Nina, umesto da procveta, kao majka, dvoje zdrave dece, da posveti pažnju njihovom odrastanju, postala senka od žene… Sa decom od vrtića do škole, radila je uveče, klonula, nervozna, psihički i fizički uništena… Posle posla, čišćenje kuće (a prozori nikad nisu bili lepo obrisani) i spremanje ručka (koji nikad nije bio dobar). Posle usisavanja, svekrvina metla je morala da radi, jer, zaboga, paučina nije lepo sakupljena. Pa ona snajka u komšiluku mnogo vredna, kuća joj čista, ručak ukusan, pa to je čudo jedno. Uhh, kako je samo to Ninu pogađalo, pravo u srce… A ne vide da svi ostali članovi porodice, ulažu svoj trud, kako bih što više zaštitili snajku i decu.

Nastaviće se…