Kojim putem krenuti, a da ne zalutaš? Celog života sebi postavljamo to pitanje. Kad upisujemo srednju školu, kad upisujemo fakultet, kad se duboko razmišljamo da li prihvatiti poslovnu ponudu koju smo dobili ili je ne prihvatiti. Kojim putem? Možemo razmiljšati danima i danaima, tražiti savete od najboljih psihologa, raditi psihološke testove interesovanja, i da se na kraju opet ispostavi da smo loš put odabrali… Lošeg supružnika, a činio nam se tako dobar, čak i njegova porodica, koja je bila tako mila i draga u početku, a kasnije se ispostavi da su ustvari ljudi koji žele da kontrolišu tvoj život po njihovim pravilima. Odabrali smo lošu školu, zbog toga što nas je test sklonosti potpuno prevario, jer su nam jedna interesovanja sa četrnaest godina, a druga sa četrdeset. Tad iza sebe imaš porodicu i decu koju je potrebno izdržavati, školovati, pa ti je potreban bolje plaćeni posao. Sa četrnaest godina dečaci žele da budu heroji, vatrogasci, policajci, vojnici, a kasnije shvate da to ipak nije onako kako su zamišljali, i da rade naporan nedovoljno plaćen posao. Pa da bi izdražavali porodicu, moraju da rade dodatne posove. I onda sav naš san iz detinjstva pada u vodu.
Hillebrand Steve, USFWS
Takodje, šta da posle dvadeset godina provedenim sa jednim partnerom i njegovom porodicom, usput, radimo, jer iako kontrolišu tvoj život po njihovim pravilima, nemaš izlaza. Dobar deo svog života i svoje zarade si uložio u tih dvadeset godina. A o stresovima da ne govorim. I kad pogledaš iza sebe ne vidiš ništa
Postoji samo jedan put, a to je put sadašnjosti. Prošlost je iza nas i tu nemamo šta da tražimo, samo naučene lekcije iz života, bilo one dobre ili loše, dobro ih zapamtite. Verujte, trebaće vam kat-tad u životu. Budućnost je već veliko znak pitanja jer ako želimo neki put i idemo prema njemu svim mogućim naporom i sredstvima, verujte, kat tad, ćete zalutati. Jer ukoliko se posvetiš karijeri, ne možeš da budeš i majka koja će vaspitavati svoju decu, već će ih vaspitavati dadilje. Eto jednog promašaja… I onda, kad ga uveče vidiš kako spava, a nije te čak ni poljubio za laku noć, shvatiš da si dobar deo života promašila.
Taj deo lepo opisuje Luis Kerol u svojoj knjizi „Alisa u zemlji čuda“
– „Možete li mi reći, molim vas, kojim putem da krenem odavde?“ -„To dobrim delom zavisi od toga gde želite stići“, reče Mačka. „Nije me briga gde ću stići“, reče Alisa. „Onda nije bitno kojim putem ideš“, reče Mačka. – Luis Kerol „Alisa u zemlji čuda“.
Sedim kod prijatelja u goste i gledam njigovog sedmogodišnjeg sina kako se igra starim lapo topom. On je jednom rukom, zbog toga što je drugu slomio, i u gipsu je, rasturio ceo lap top i sam ga sastavio. Mislim da je jasno šta će biti kad poraste. Srce malo se mučilo jednom rukom, pomažući se pomalo sa drugom rukom i nogama, ali je uspeo. Uh, kakva je to radost bila. Kad naučimo osetiti tu radost srcem i dušom, kao deca, kad u nečemu uspeju, onda ćemo zaista biti srećni.
Zato ne razmišljajte daleko u budućnost kojim putem ćete ići, jer svakako, može se desiti i da zalutate. Dešava se da se poremete planovi za sutra, a da i ne govorim za planovima koji će biti realizovani tek za nekoliko godina. Zato, uživajte u sadašnjosti, i onome što trenutno želite, imate, a budućnost će ionako doći sama po sebi.